Ljudi, vrlo često, pobrkaju termine i njihova značenja. Neki, iz pukog neznanja i neukosti. Mnogi, sa namerom da zamene teze, zlurado, pa im po potrebi, ista stvar znači jedno, a drugi put, ono, baš suprotno. Razlozi za to su različiti, ali uzrok tome je uvek iz istog izvora – sopstvene slabosti.
Većina će reći, da svako treba da gleda svoja posla, ali kada naiđu na nekoga ko to zaista i čini, uvek i neizostavno, on neće biti neko ko gleda svoja posla, već će biti: Uobražen, hladan, autističan, nezainteresovan. Zašto? Zato što ljudi vole da čačkaju po tuđoj intimi, ali vole i da se čačka po njihovoj, iako se pretvaraju da ne vole. Čime bi hranili sujetu, kada bi znali, da ljude ne zanima ono što oni rade? Zar voajerizam i egzibicionizam, sada nisu na vrhuncu svoje moći? Ne znam da li još iko plaća špijune, kada danas, svako može da dođe do raznih podataka o svakom, i to zato, jer su ljudi na to pristali?! Za džab-džabaka.
Dok slažu slagalicu, čeprkajući po onome što se njih ne tiče, ako fale delovi, ono što fali, oni će da izmisle. Ima slika da se složi, samo tako. Na šta će to da liči, nema veze. Njima nije bitno šta je istinito, nego da imaju sliku, koja se njima sviđa.
Najzabavnije mi je, kada pred njima, tresnem pravu sliku. Da se ne muče. Eee, neće oni pravu sliku. Ima da je docrtaju i tačka. Svako vidi ono što želi, ili što se njemu sviđa, i tu, nema pomoći. Zašto im tresnem gotovu sliku, kada to znam? Rekla sam već. Ludo se zabavljam, dok posmatram te izraze lica, pokušaje da neveštim pokretima menjaju sliku, i tako se, zamažu kao deca na času likovnog.
I moja mama je digla ruke. Šta će jadna žena, ne može ni ona više da pokušava, da zabašuri ono što sam rekla (a rekla sam baš ono što sam mislila), rečima: „Nije ona tako mislila“. To je moja mama stalno radila, od kad sam progovorila. Nije žena znala šta ju je snašlo. Bila sam velemajstor da kažem naglas, ono što svi vide, a ćute. I dok se ona pravdala rečima: „Nije ona tako mislila“, ja sam zaprskala do kraja, potvrdno i ozbiljno klimajući čupavom glavom:
– Jesam, jesam, baš sam to mislila.
Postigle smo nagodbu, da ćutim, dok me niko ništa ne pita. Samo, to nije baš mnogo popravilo stvar. Znate, ljudi svašta zapitkuju. I onda, grom iz vedra neba.
Nagodba je i danas na snazi. Dok me ne povuku za jezik.
Teglim ja, prošle subote, svežu robu sa pijace, pa nogom, otvaram ulazna vrata u zgradu. Kad, srećem ženu koju znam iz viđenja. Sad, da li ona živi u mom ulazu, ili onom do, ili preko puta, pojma nemam. Ne znam ni kako se zove. Kako god ko shvatio, mene mnogi ljudi, zaista ne zanimaju. Eto, ja mislim da gledam svoja posla, a oni misle da sam uobražena i tako to. Još gore je, što oni znaju, da mene uopšte ne zanima šta oni o meni misle, niti me to potresa. O meni ima ko da misli. Nekoliko ljudi, i meni je to, više nego dovoljno.
– Oho, komšinice, nisam vas videla 100 godina. Viđam vašeg sina, on je već veliki momak. Mislila sam, da ste se vi odselili. Jeste dobro?
– Dobro sam, hvala. Kako ste vi? – ne bih je ni pitala, da mi mama nije iskrsla pred očima, sa onim njenim izrazom lica: Kako se ponašaju lepo vaspitana deca?
– Bože, od kad vas nisam videla – prelazila je pogledom preko mene, gore –dole, par puta, kao skenerom. – Nisam dugo videla ni onog finog gospodina što vas je posećivao, pa sam mislila…
– Nisam ga ni ja videla, verovatno isto toliko. Cenim da vam je evidencija precizna. Ako vam on treba, da vam dam njegov broj? – spuštam one gomile kesa, da mi ne seku ruke.
– Aaaaaaa, ne, ne, ja onako – gledala me je zabezeknuto.
– Niste mi rekli, šta ste mislili, što bih se selila iz svog stana? – procenila sam da zabava može da počne.
– Paaaa – izgledala je kao miš kad upadne u mišolovku, dok sam je gledala podignutih obrva – mislila sam, možda ste se udali. Nemojte se ljutiti, ali ljudi svašta pričaju. Znate kakvi su ljudi? Vi ste dugo sami, a ovako spolja, ne fali vam ništa, pa, eto, ljudi kažu…
– … da mora da mi, nešto jako fali, što se ne vidi spolja, kad me niko neće – nastavila sam namerno umesto nje.
– Ne, ne, zaboga, nego, eto, ja mislim, gre’ota da ostanete sami. Teška je samoća, a nešto se mora trpeti. Eto, ja hvala Bogu, već 32 godine živim u braku. Svašta sam i ja preturila preko glave, pa opet…
– Vi živite u braku 32 godine, a meni pričate o tome kako je teško biti sam?! Kako vi to znate? Imate dojavu, ili ste sami u braku? Bila sam u braku, ali ne presrećem ljude po stepenicama, da im, na tu temu delim savete. Inače, ne morate da se mučite. Znam da mi mnogi ne znaju ni ime, i da sam za većinu, raspuštenica sa drugog sprata. Sad, zamislite, da ja vas savetujem da se razvedete?! A imala bih veći kredibilitet od vas, jer sam bila „u“ i „van“ braka.
Pošto je ona zanemela, a ja nastavila svojim putem, sa teretom koji sam nosila, sad ću da nastavim sliku. U ime nas udovica i raspuštenica, koje se nikad više nismo udavale, a za sve one, koji godinama zabadaju nos u naš život, daju sebi za pravo da nas savetuju, manje pod plaštom žaljenja, a više pod plaštom zavisti.
Istina je da je samoća teška. Zato je se ljudi i plaše. Ali, ljudi se plaše i smrti, sve dok im život, ne servira toliko okrutne okolnosti, pa shvate, da smrt nije najgore što može da im se dogodi u životu. Tako je i sa samoćom. Nekad te ona izabere, a nekad ti izabereš nju. U našem slučaju, a govorim u svoje ime, u ime još nekoliko žena koje poznajem, i možda, mnogo više njih koje ne poznajem uopšte, mi smo je izabrale, najviše zbog gađenja. Znate, imamo slab želudac.
Najmanji je problem što nam se zgadio brak. To bi i prošlo, da nas odmah nakon toga, nisu sačekali razni „udvarači“ među njima muževi naših poznanica, bivši kućni prijatelji, prijatelji bivših muževa, saradnici. Svi su imali ideju, da smo mi, otvorile „firmu“ u kojoj su oni dobrodošli, kao tešitelji, sa idejom da smo mi ucveljene. Kad vide da nismo, i da mi ne pristajemo na „daj šta daš“, postajali su uvređeni.
Oni, a ne mi, koje tretiraju kao polovnu robu, pa bismo još trebale da budemo zahvalne Bogu na njihovim ponudama i postanemo njihove ljubavnice, kad već nismo bile „pametne“ da sačuvamo brak. To je funkcija koja nam logično sleduje?! Pazi, Boga ti?! Kada smo uspevale da nađemo nekog slobodnog, i pokušavale da ostvarimo vezu, on je bukvalno bio slobodan, jer je svoju decu, i najveći deo tereta, ostavio svojoj bivšoj ženi. Isto, kao što je i nama ostao naš, pa je „slobodni pastuv“ imao sve vreme ovog sveta.
U satima koje smo provodili zajedno, zašto bi on sa nama delio brigu, gde su i šta rade naši tinejdžeri, kad o njegovima, kako rekoh, ima ko da brine. On nema sluha za to, da mi nismo u punom sjaju i na visini zadatka, baš kada on od nas to najviše očekuje, jer nas hvata panika, zašto nam se dete, dva sata ne javlja na telefon. Nije on sebičan, on nas obožava, pa ne može da podnese da nas deli. Nije to isto.
Decu smo same podigle, a i ako smo dobile poneku alimentaciju, za te sitne pare, očekivalo se da se klanjamo do crne zemlje. A mi, eto, nismo htele, pa smo opet bile nezahvalne, jer celokupno društvo od nas, u svemu očekuje da budemo zahvalne za mrvice. Mrvice ljubavi, mrvice pažnje, mrvice novca. Zauzvrat, očekuju sve, samo ne mrvice. A mi se drznule, pa nećemo. Nećemo i dalje. Jer, sve što imamo, same smo stekle. Niko nam nije pomagao, nego naprotiv, svaka šuša je gledala da zloupotrebi naš status. Sada, kada smo sve to progurale, kada su nam deca odrasla, kada smo uredile naše živote i pronašle unutrašnji mir, mi, eto, nećemo da postanemo negovateljice za koju godinu. Nekome, koga su druge trošile dok je bio mlad, lep i snažan. Neka mu one mere pritisak, opominju ga da popije terapiju na vreme i pire mu u…hladan čaj. Ja, vala, neću. Ni moje rane, niko od njih nije previjao.
Eto, drage komšinice, posmatrači i ostali dušebrižnici, po službenoj dužnosti, zabadači nosa u tuđi život. Da li vam je palo na pamet, šta mi sve znamo, a ćutimo? Šta mislite, da li nam se povraća, dok vi kačite slike o vašem srećnom braku, a mi primamo poruke od vaših dragih muževa? Ignorišemo i ćutimo, samo da ne bismo razbucale to ruglo, koje vi smatrate svetinjom. Uostalom, žene su uvek bolje pravdale muškarce, nego oni, sami sebe. Znamo za opravdanje: Ne bi oni, nego, smotale ih one raspuštenice. Je l’ da?
Sliku sam vam dala, do pola nacrtanu. Ona se vama ne sviđa, pa ćete je, ionako, krečiti. Kada završite sa mojom, znam da nećete preći na svoju, iako, bilo bi tu dosta posla.
Izvini mama, ako te poneko popreko pogleda. Ne vredi da se pravdaš. Baš sam tako mislila.
